e-bilten Bitef festivala

piše: Artur Skelton, predavač i kritičar. Gost 43. Bitefa.

Poslednja predstava koju sam ove godine bio u prilici da pogledam, „Brod za lutke“ Milene Markovic,  izvedena je u produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Ane Tomović.

Doduše, moram napomenuti da se konkretnom izvođenju kojem sam ja prisustvovao mora malo „progledati kroz prste“. Razlog tome leži u činjenici da je ta predstava bila stisnuta između druge dve koje su se, na ovom Bitefu, izvodile na glavnoj sceni Centra „Sava“, na kojoj su se, ovom prilikom, nalazili i publika i izvođači. Gledalište je bilo postavljeno na proscenijumu, a publika je sedela leđima okrenuta velikom gledalištu velike sale. Ispred te kose konstrukcije bila su postavljena još četiri reda, jedan ispred drugog, u ravni, što je, s obzirom na to da se početak predstave odvija bukvalno na podu, odmah prouzrokovalo probleme, jer su gledoci jedni drugima blokirali vidik.  Osim toga, titlovi su bili izuzetno visoko i to odmah ispod osvetljenja, što je čitanje teksta činilo mogućim samo u onim trenucima kada je pozornica bila u mraku.

Uprkos ovim obeshrabrujućim ograničenjima, uspeo sam da dešifrujem dijalog u dovoljnoj meri da mogu da pratim radnju. Za to je u velikoj meri zaslužna rediteljka Ana Tomović koja je iskoristila scenski prostor na fleksibilan i maštovit način, kao i varijacijama u tempu, visini, ritmu i dramatici srpskih dijaloga – elementima koji su mi do te mere okupirali pažnju da sam, povremeno, morao sâm sebe da podsetim da bacim pogled i na prevod. To je kompliment ne samo impresivnom stilu koji su razvili glumci i rediteljka, već i očiglednom dramskom kvalitetu pisane strukture Milene Marković. Muzika, songovi i konstantno prisustvo Darka Rundeka i benda Cargo Orchestra na sceni, pružili su pratnju koja ne samo da se dobro uklopila u dramsko raspoloženje predstave, već ga je i naglasila.

Osnovna tema i radnja predstave bazirani su na ličnom iskustvu autorke. Markovićeva vodi svoju glavnu junakinju (u tumačenju Jasne Đuričić koja ispoljava izvanredan instinkt za dramsku istinu) na put otkrivanja – bajkovit ali, povremeno, zastrašujuće realističan – kroz prirodu zlostavljanja, prevara, prijateljstava, nasilja i kontradiktornosti njenog životnog iskustva. To mitološko putovanje na koje ona kreće uključuje, između ostalog, i svetove braće Grim, H.K.Andersena, Luis Kerol i Volta Diznija. Predstava obiluje scenama komedije – umetničke forme koja je, upravo kada je najizraženija, najokrutnija. To nije raj ispunjen plišanim igračkama, već mesto na kom zatičemo surovost, nasilje i zlostavljanje, svoje najdublje strahove, trenutke samoprezira, svoje najličnije prevare i mržnje, svet u kom je teško verovati bilo kome, a kojim vlada duboko poštovanje prema ljubavi, ali i prema nedostatku iste.

To je komad koji mi je drago što sam pogledao i koji bih rado video ponovo, na engleskom, jer imam utisak da nisam mogao u potpunosti da uživam u svom njegovom potencijalu