e-bilten Bitef festivala

Bilo je očigledno da je predstava “AIRPORT KIDS”, u produkciji Théâtre Vidy-Lausanne iz Švajcarske, naišla na veliko interesovanje posetilaca ovogodišnjeg Bitefa, a to je i dodatno potvrđeno činjenicom da je zauzela jedno od prva tri mesta u glasanju publike. Na okruglom stolu, upriličenom nakon predstave, bili smo u prilici da čujemo tvorce i učesnike, ali specifičnost predstave podrazumeva postojanje još jedne strane na koju ne treba zaboraviti – roditelja. Marion Clement, Klajdova mama, posvetila nam je malo vremena i podelila sa nama svoja mišljenja o celom projektu i procesu rada. Srdačno joj zahvaljujemo, i nadamo se da ćete uživati u intervjuu.

Klajd nam je ispričao da ste ga podstakli da učestvuje u projektu. Koji su bili Vaši razlozi za to? Čuli smo da želi da bude glumac. Da li biste ga podstakli i da nema tu ambiciju?

Marion Clement: Klajd voli da bude na sceni, zato sam ga podstakla jer i ja, kao i svaka majka, volim da vidim svoje dete srećno. Kako i sam priznaje u toku predstave, Klajd je hiperaktivan – on pati od TDHA sindroma koji podrazumeva probleme sa koncentracijom – a za jednog dečaka, to je ozbiljan problem. Da li bih ga podsticala i da ne želi da bude glumac, ne znam. Mislim da je on rođen za glumca. Uvek nešto glumi, imitira nekoga ili zasmejava ljude. Nisam sigurna da li je u pitanju ambicija ili je to, prosto, njegova priroda.

Da li ste ikada pomislili da bi to moglo da mu bude prenaporno?

Marion Clement: Ne. Kada je umoran, pustim ga da odspava ujutro. Ovoga puta, to jutro je bilo u utorak kada su se vratili sa Bitefa. Bilo je kasno ali su bili veoma srećni.

Koliko ste Vi, kao roditelj, bili uključeni u ceo proces? Da li su vas autori konsultovali, da li ste bili u prilici da razgovarate sa Kaegijem?

Marion Clement: Dali smo im mnoštvo fotografija, a Lola i Stefan su napravili izbor. Puno su pričali sa Klajdom, hteli su da znaju sve o njegovom životu u Indiji, o njegovim razmišljanjima i osećanjima, ali mi nismo bili uključeni u taj proces. Ali to nam nije smetalo. Bili smo pozvani na prezentaciju održanu dva meseca pre premijere. Naravno, probe su bile učestale, naročito zbog muzike, ali bilo im je i zabavno. Stefan Kaegi je divan čovek, veoma pažljiv, fin i saosećajan. Gledali smo kako on i Lola sa puno pažnje rade na predstavi, kako se ona iz dana u dan razvija.

Životi ove dece su prikazani na način da deluju kao veoma slični samo iz razloga što ona žive između nekoliko država. Da li se slažete da ona vode slične živote?

Marion Clement: Ne. Mislim da su im životi započeli na različit način kao i da im se sudbine razlikuju.

Kakve su reakcije publike na predstavama?

Marion Clement: Moram priznati da smo i ja još neki roditelji najpre bili začuđeni koliko se ljudima sviđa predstava. Nama se sviđa jer u njoj glume naša deca, ali smo se pitali zašto su drugi ljudi pokazali toliko interesovanje, zašto bi ih se ticale priče neke nepoznate dece. Sada mi je jasno da je ovo specifična predstava , veoma potresna, i sada razumem njen uspeh. Ljudi koji dolaze na ovu predstavu mogu da je razumeju jer ne dolaze samo radi zabave. Možda oni i ne mogu baš sasvim da razumeju situaciju, ali su bar postali svesni postojanja Treće kulture. A i ja sam, jer pre ovog projekta nisam ništa znala o tome. A na tome treba da zahvalimo autorima.