e-bilten Bitef festivala

Foaje u Paviljonu Cvijete Zuzorić, na Kalemegdanu, po završetku poslepodnevnog igranja predstave “Odmor od povjesti”.

Anja Suša- selektorka Bitefa i moderatorka diskusijje

Bacači sjenki: Boris Bakal, Katarina Pejović,

Stanko Juzbašić

Jelena Lopatić, Marija Škaričić, Damir Klemenić, Bojan Navojec- autori i izvođači

Članovi žirija:

Maja Pelević, dramska spisateljica;  Oliver Frljić, reditelj

i ne tako mnogobrojna publika, s obzirom na to da se predstava “Odmor od povjesti” može igrati za najviše 27 gledalaca.

ANJA SUŠA: Dobro veče.

KATARINA PEJOVIĆ: Dobro predveče!

(smeh)

ANJA SUŠA: Da, dobro predveče svima, posle trećeg po redu izvođenja predstave „Odmor od povjesti“ trupe Bacači sjenki iz Zagreba. Razgovaraćemo, o ovoj predstavi i ako možemo da razgovaramo i o tome u kojoj je meri ovo predstava ili je ipak nešto drugo. Razgovaraćemo i o tome u kojoj meri je to predstava za ljude koji su prisustvo kreveta iskoristili na najbolji mogući način: da se lepo odmore… U svakom slučaju, mislim da je dobro pitanje u kojoj meri ova predstava ima veze sa tradicionalnim konceptom pozorišta, koji preovladava u našoj sredini, ali i sredini iz koje dolazi trupa Bacači sjenki.

Za ovim stolom su pored mene Katarina Pejović, Boris Bakal i Stanko Juzbašić. Ne znam da li je potrebno da ulazimo u detalje o tome ko je šta radio. Stanko mi je, pre ovog razgovora, pomenuo kako bi voleo da se predstavi kao jedan od trenera u ovom procesu rada. To mi je zvučalo interesantno, pa možda nije loše da krenemo upravo odatle. Volela bih da upravo iz te tačke usmerimo razgovor o ovoj veoma posebnoj predstavi koju smo mogli da vidimo na ovogodišnjem Bitefu. Dakle, Stanko… šta je tačno bio tvoj trenerski posao?

STANKO JUZBAŠIĆ: Moj trenerski posao bio je relativno malen, obzirom da su lavovski posao obavili Boris, Katarina, Damir, Jelena, Mare i Bojan.

Jedina priča gdje sam ja, kao čovjek koji dolazi iz svijeta glazbe i glazbene dramaturgije, možda negdje mogao nešto reći, ticala se same muzikalnosti, osluškivanja, razvitka forme, sadržaja, neometanog protoka sadržaja kroz formu. Trudio sam se da im pomognem da se bolje osluškuju. Naravno, kao i uvjek, zanimala me celina. Ovdje ću se poslužiti parafrazom Vasilija Kandinskog: predstava ne mora biti potpuna slika svijeta, ali mora biti potpuna slika.

E, sad, što to za nas znači potpuna slika? Time smo se na neki način u ovoj predstavi bavili svi, pa i ja iz svog relativno skromnog ugla.

ANJA SUŠA: Hvala. Sada bi bilo zanimljivo da čujemo nešto o uglovima ili uglu iz kog su Katarina i Boris ušli u ovu produkciju koja je deo trilogije „Proces_grad“ koja je posvećena Kafki.

KATARINA PEJOVIĆ: Da. Kafkinom romanu „Proces“.

ANJA SUŠA: Ako u publici ima i takvih koji to ne znaju, podsećam da su Bacači sjenki bili na Bitefu i pretprošle godine sa predstavom „Ex- pozicija,“ koja je igrana u napuštenoj zgradi nekadašnjeg „Kluza“. Za tu predstavu su dobili i specijalnu nagradu Bitefa. …  Zanima me: šta je bilo polazište baš za ovu predstavu?

KATARINA PEJOVIĆ: Za početak, htela bih da skrenem s pitanja, tek toliko da ti zahvalim što si prvo dala reč Stanku. Time si već demonstrirala kako je moguće izbeći klasičnu hierarhiju: autor- reditelj- pisac/ dramaturg- glumci- kompozitor i tako dalje… To je u vezi sa onim što si na početku pomenula, kada si konstatovala kako se možemo pitati da li je ovo predstava ili nije. Meni se ta konstatacija čini karakterističnom, s obzirom da je ovo već 43. Bitef, festival čiji je podnaslov: nove pozorišne tendencije. Bez obzira na to, čini se da je beogradskoj sredini potrebno uvek ispočetka govoriti šta sve može da bude pozorište, ili šta možda nije pozorište… Čini mi se da si to objašnjenje dala zato što znaš kakvoj se publici obraćaš. Takve fusnote ograđuju određeni događaj, jer pozorište je uvek događaj- kako god bilo oblikovano, ali one istovremeno pomažu tome da se taj događaj percipira.

ANJA SUŠA: Tačno. Čini mi se da sam takvu fusnotu mogla da napravim i u slučaju predstave „Airport kids“ kada je bilo potrebno da gledaocima objasnim kako to nije dečija predstava, iako u njoj igraju deca.  Katarina je s tim u vezi u pravu. Pitanje koje sam postavila bilo je pokušaj da lociram ovu predstavu iz perspektive pozorišnih navika beogradske publike.

KATARINA PEJOVIĆ: I Kafka se bavi navikama. On kaže da je sve što nam se događa proizvod loših navika.

ANJA SUŠA: Tako je. Volela bih da se zadržimo na Kafki čijem je romanu posvećena vaša trilogija. To je i moje sledeće pitanje. Dakle, trilogija?

BORIS BAKAL: Od kada se trilogija počela formirati u našim idejama, prošlo je skoro devet godina. Ona je zamišljena tako da ovaj dio koji ste vidjeli bude prolog. „Ex-pozicija“ je drugi dio. Treći dio „Proces in progress“ ćete uskoro, možda, moći vidjeti na sjeveru Srbije, u Subotici… Dogodilo se, kao što je to uvjek u stvarnosti, da neke stvari ne prate naše želje. Produkcijski uvjeti su bili takvi da je zapravo treći dio nastao prvi, 2004. godine. Nakon toga je nastala „Ex-.pozicija“, 2005 a prošle godine je nastala i ova predstava. Znači, nešto što je prije osam, devet ili deset godina zamišljeno kao naš razgovor sa stvarnošću kakva jeste, nastalo je u nekom totalno drugom redoslijedu i tako je percipirano. Sve tri predstave igraju i izgleda da će cijela trilogija biti ponovo igrana u Zagrebu, za mjesec dana. One žive i dalje, dogovorena su mnoga gostovanja za slijedeću godinu… Dakle, ta trilogija se takva kakvu smo je vidjeli, otvarala odavde: iz nekog mjesta zajedništva. Mi se zapravo stalno bavimo nekakvim odnosom zajednice u kazalištu/ pozorištu, jer nam se čini da je kazalište uspostava nekog zajedništva, zajednice i nekih pravila zajednice. Mi se upravo pokušavamo poigravati tim pravilima zajednice. Čak i sa pravilima zajednice koja postoje za onoga koji misli da je kazalište zapravo jedna grana književnosti, iako mi svi znamo da je ovakav slučaj bio samo u jednom kratkom periodu istorije pozorišta, na kraju deventaestog i početku dvadesetog stoljeća. Prije i poslije toga, definitivno nije bilo tako. Svima je uvjek bilo jasno da se radi o događaju, kao što je na kraju krajeva i ovo neka vrsta predstave. Mi zapravo stalno šiftamo, pretapamo se iz jedne predstave u drugu.

STANKO JUZBAŠIĆ: Uostalom, i u hrvatskom jeziku riječ „kazalište“ dolazi od „prikazalište“ a ne od „kazivalište“. Dakle, to nije mjesto gdje se nešto kazuje, već se prikazuje. Riječ je o događajnosti.

KATARINA PEJOVIĆ: Isto je u srpskom. „Pozorište“ dolazi od „pozor“ koje se vezuje za gledanje… Nas zanima da se bavimo nelinearnom dramaturgijom ali nas isto tako zanima da u nju uvek uključimo stvarnosne uslove koji oblikuju proces rada i njegov krajnji proizvod. Činjenicu da smo bili primorani da krenemo od trećeg dela, uzeli smo kao konstrukciju odnosno adaptaciju celokupnog romana „Proces“. Jednu vrlo efikasnu i argonomsku adaptaciju koju je uradio Boris Bakal. Ona traje sedamdeset minuta i dva glumca i jednu glumicu, postavlja u međusobni odnos i u suodnost prema videu kao reprezentantu medijatiziranog aktera, koji omogućava neku vrstu konfrontacije između onoga što je total pozorišne percepcije i krupnog plana koji omogućava filmska percepcija. Drugi deo trilogije „Ex-pozicija“ bio je inspirisan jednim delom romana koji se zove „Parabola o zakonu“. To je pričica koju ispriča sveštenik u katedrali, kada ima susret sa Jozefom K. Predstava u samoj svojoj strukturi evocira tu parabolu… Ovaj deo trilogije se pak, nadovezuje odnosno na neki način inspiriše jednom Kafkinom pričom koja je nastala pre „Procesa“. U njoj se prvi put pominje Jozef K. a naslov joj je „San Jozefa K.“. Ta priča je napisana doslovno, baš onako kao što bi neko prepričao svoj san. Počinje sa „Jozef K. je sanjao“, odvija se na groblju i vodi nas kroz snoliku dramaturgiju, završavajući se rečima: „Očaran tim prizorom, Jozef K se probudi“. … Neka vrsta dekonstrukcije ili sužavanja perspektivne, bila je prisutna na našem putu kroz izgradnju čitave trilogije. Ali, sa druge strane, ono što je za nas vrlo uzbudljivo, jeste to što ova trilogija ne podrazumeva repeticiju. Čak ni u delu „Proces in progress“ , prvoj odnosno trećoj predstavi, koja je zasnovana na adaptaciji romana i koja se događa u klasičnom izvedbenom prostoru i klasičnom odnosu između glumaca i publike, ne postoji repeticija. Izbegavanje repetitivnosti se još više odnosi na „Ex-poziciju“ kao i na predstavu „Odmor od povjesti“. Gradiranje odmicanja od mogućnosti repeticije vrlo je prisutno u našoj trilogiji, tako da dolazimo do toga da se za svako pojedino izvođenje piše novi scenario.

ANJA SUŠA: Pošto znam da je bilo izvesnih porudžbina, zanima me  da li ste intervenisali na scenariju predstave za ovogodišnji Bitef?

KATARINA PEJOVIĆ: Jesmo. Priče su se definitivno odnosile na to.

ANJA SUŠA: Pošto niko ne može da čuje sve priče koje se vrte u okviru ove sobe, zanima me u kojoj meri i na koji način ste izvršili tu intervenciju?

KATARINA PEJOVIĆ: U onoj meri u kojoj to sami možete da percipirate, dok sami pravite svoju montažu događaja.

ANJA SUŠA: Aha… Dobro. Ja bih volela da čujemo i glumce.

Juče, dok sam sedela u ovoj ovde čekaonici, jedna vaša koleginica, glumica, pitala me je da li ste vi profesionalni glumci. To mi se pitanje učinilo zanimljivim, zato što je jedna od predrasuda naše pozorišne sredine to da u ovakvim predstavama koje se ne dešavaju u klasičnom scenskom prostoru, obično učestvuju ljudi koji nisu … koji…

STANKO JUZBAŠIĆ: … koji potajno maštaju da će se jednog dana uhljebiti u prostoru pravog pozorišta sa pedeset sjedišta?!

(smeh iz publike)

ANJA SUŠA: (kroz smeh) Da. Da.

KATARINA PEJOVIĆ: Amateri?

(smeh glumaca)

ANJA SUŠA: Mene zapravo zanima da li je to za vas tema. Da li imate potrebu da kažete nešto o tome, ili vam to uopšte nije bitno? … Ja moram da priznam kako sam svaki put kada sam bila na nekoj predstavi Bacača sjenki, uvek dospevala kod Jelene. Nisam imala prilike da komuniciram ni sa jednim drugim od glumaca iz vaših predstava.

JELENA LOPATIĆ: Uh…  (smeh)

ANJA SUŠA: Da bih bila do kraja jasna, hoću da dodam kako se pitanje ne tiče formalnog obrazovanja nego svih onih pratećih stvari koje idu uz formalno obrazovanje. Recimo: vidljivost na sceni koju većina glumaca želi, u manjoj ili većoj meri, ali bolje da je u većoj… Vi se ovde namerno poigravate i manipulišete  činjenicom delimične ili potpune nevidljivosti, pa me zanima kako se kao glumci nosite s time u procesu rada?

DAMIR KLEMENIĆ: Čudno mi je da se 2009. godine to pitanje i dalje postavlja. Ova predstava je događaj i mislim da ako čovek pristupa nekom projektu kao događaju, nema govora o vidljivosti. U mom slučaju, pitanje vidljivosti povezano je sa osobnim egom, taštinom i tim drugim problemima. Ono što se od nas zahtevalo a što nam je bilo i najljepše, jeste što mi u ovoj predstavi zaista postajemo neki mediji. Kroz našu komunikaciju sa publikom, kroz našu interakciju, prolazi ideja i misao. Ne mislimo o sebi kao o vidljivima ili nevidljivima, ne zanima nas da tražimo neku pažnju. Mi jednostavno puštamo da budemo medjiji za samu ideju projekta.

STANKO JUZBAŠIĆ: Jedan vrhunski muzičar dao bi isti takav odgovor.

MARIJA ŠKARIČIĆ: Za mene je ovaj proces bio prvi rad ovakve vrste, van uobičajenih kazališnih normi. Bilo mi je bogato u tom smislu šta mi je razbilo ustaljene mehanizme i uzorke, a ja vjerujem da je svako razbijanje ustaljenosti zdravo. Za mene je ovo bilo zdravo. Našla sam se u potpuno drugačijoj situaciji. Nemam kostim, nema šminku i tu nema onog: dođi, stani, kaži, pokloni se i odi.

Odnos prema publici je drugačiji. On zahtjeva apsolutnu pribranost i osjetljivost za čovjeka s kojim stupiš u kontakt. Sviđa mi se što sam iz ovog rada dobila priliku ići dalje u nečem što mene zanima, a to je razbijanje mehaničnosti. Ova predstava ti ne dopušta biti mehaničan. Ti nemaš reakciju koju si unapred smislio. Stalno moraš biti otvorenih čula, pribran i u odnosu, ne samo sa svojim partnerima već i sa ljudima koji leže. Onda se tu svašta događa. Ne znaš šta će se dogoditi. Neki pristanu na to. Neki ne pristanu i moraš naći način, ne da ih smiriš, već da odgovoriš na to što neko u toj situaciji ne može da bude miran, a to je njegovo pravo. Kroz ovaj proces mi je postalo jasno da se u svakoj vrsti kazališta, ili filma, ili čega god… bez obzira na to da li imaš ili nemaš unapred napisan tekst… radi samo o tome da ne smiješ biti mehaničan. Mene kao glumicu to intrigira i baš me je zato ovaj rad na neki način bacio u vatru. Nemam se u njemu za šta hvatati, nego za vlastitu sposobnost da odgovorim. To nije uvjek lako. Ponekad poželim da imam tekst, da ga odverglam i idem kući, ali mi je isto tako zanimljivo da kada god sam u ovoj predstavi zaista pribrana i koncentrirana, ja nikad nisam umorna. Ljudi zaspu a ja budna! Eto.

JELENA LOPATIĆ: Hm… da… Ja uvjek nešto mislim, da. (smeh)… Sjetila sam se, da kad smo pričali na okruglom stolu nakon „Ex- pozicije“ prije dvije godine…

ANJA SUŠA: … To nisam bila ja.

JELENA LOPATIĆ: Da, ali i to je bilo na Bitefu. Tada smo svi govorili o nekakvoj nesebičnosti i o tome da svakoj osobi daješ njenu vlastitu predstavu.

„Ex-pozicija“ je na to još više koncentrirana nego „Odmor od povjesti“.

Svaki gledalac dobija vlastitu predstavu i ima sam kontakt sa samo jednim glumcem. On tu prolazi kroz jedno putovanje, koje je uvjek različito, jer smo i mi, kao i te osobe, različiti u svakom trenutku. … Na tom okruglom stolu, ja sam priznala kako sam u „Ex-poziciji“ zapravo veoma sebična. Meni se tamo događaju toliko nevjerovatne stvari da si dopuštam da ih primam i da to traje, jer mi se čini da u tom primanju ne razmišljam o tome što određeno dajem, već samo puštam da se stvari događaju. Baš kao što je Mare (Marija Škaričić) rekla: nemam neki napisan, ne tekst, već vlastiti kod i nikad ne znam kako ću reagirat.

U „Odmoru od povijesti“ je divno što je on potpuno neagresivan u odnosu na publiku. Niko te ne tjera da gledaš u određenu točku, u odrijeđenom smjeru gdje stoje ti glumci. Publici se dopušta da si sama stvara sliku. I to što se nekom dogodi da zaspi, i to je na neki način njegova vlastita predstava, baš kao u „Ex-poziciji“.

ANJA SUŠA: Moram da kažem kako sam juče bila na predstavi na kojoj nisu radile slušalice. Za sve one koji su se pitali da li to treba ili ne treba, želim da kažem kako su slušalice bile pokvarene. U ovom prostoru sve vreme postoji veliki problem sa strujom. … Ipak, taj splet okolnosti naveo me je da pomislim kako se u ovoj predstavi ne radi samo o fragmentima priča koje čujete, već i onima koje ne možete da čujete. Zato bih volela da sada uradim nešto neočekivano. Pošto znam da je Maja Pelević prespavala predstavu, a pored mene je juče bila još jedna osoba koja je zaspala, volela bih da pitam Maju kako je ova predstava izgledala iz njenog ugla, odnosno kako joj deluje sad, posle spavanja.

MAJA PELEVIĆ: Ja sam gledala jedan deo ove trilogije i to mi je na neki način promenilo percepciju pozorišta, što i nije čudno s obzirom da sam rasla u ovoj pozorišnoj sredini u kojoj sam rasla. I još rastem… Negde sam zbog toga na ovu predstavu došla opuštenija nego što bih bila da nisam prethodno gledala „Ex-poziciju“. Tada sam bila mnogo napetija. Imala sam mnogo veću frku da se prepustim jednom glumcu u jednom prostoru koji mi je bio nepoznat. Za one koji nisu gledali predstavu, dodaću da te glumac vodi vezanih očiju kroz prostor koji ti je stran, zatim te izvodi na ulicu i vodi te po ulici… Onog momenta kada sam se na „Ex-poziciji“ opustila, shvatila sam da mi je jako žao što nisam otpočetka bila tako opuštena. Zbog toga sam na ovu predstavu ušla opuštena. Znala sam o čemu se radi, jer sam pročitala u programu, pa sam zatim odlučila da se potpuno prepustim ovoj priči. Odnosno: da se odmorim od povjesti. … Kako sam ušla i kako sam legla na krevet, moj prijatelj Damir, s kojim sam se upoznala još odavno u „Montaž stroju“, mi je postavio par pitanja jer se dugo nismo videli, odgovorila sam mu i odmah zaspala. (smeh) Ona muzikica mi je lepo prijala… Sanjala sam. Neću sa vama podeliti i šta, ali bilo mi je super jer nisam spavala čvrsto kao neke druge osobe. Povremeno sam se „buduckala“ i čula delove priče. Samo neke rečenice i neke glasove… Sećam se nekih urlika i neke tuče, ako je toga uopšte bilo jer sam možda i to sanjala… U jednom trenutku, pred sam kraj sam se probudila, tako što sam se okrenula na drugu stranu i udarila glavom u slušalice. Tada sam skapirala da su to slušalice i pomislila: super, sad ću nešto da slušam i stavila sam ih ali je već sve bilo gotovo. Onda sam pokušala da nastavim da spavam ali me je moj dragi prijatelj Roland Šimelpfenig budio svojim vrpoljenjem u krevetu do mene. (smeh) Onda sam se probudila i odlučila da tu još malo odležim jer sam bila baš ošamućena. Kada sam izašla napolje, skapirala sam da je greota to što nisam nastavila da spavam jer mi je Katarina Pejović rekla da su već imali takvo iskustvo kada je neka osoba nastavila da spava, sve dok se prostor oko nje nije potpuno demontirao i postao prostor biblioteke. Doduše, ovde ne bih imala mnogo šta da vidim kada bi se prostor demontirao. … Kasnije sam dobila priliku da se vratim u prostor i odslušam priču. Tako sam imala dva konteksta. Jedan, u kom sam bila potpuno opuštena među ljudima, i drugi kada sam bila sama i kada sam doživela neku svoju mini-predstavu. To je moje iskustvo.

ANJA SUŠA: Hvala, Majo. Pitala bih autore: da li mislite da je apsolutno neophodno da svako ko je propustio priliku da čuje priče, dobije tu priliku naknadno?

BORIS BAKAL: Ja bih prvo htio reći jednu stvar koja mi se čini važnom. Mi već duže vreme radimo predstave koje očigledno istražuju odnose unutar pozorišne zajednice, što znači: odnos između gledaoca i nekakvog stvaralačkog procesa koji se u jednom trenutku križa sa životnim procesom. Dok radimo na tome, mi se trudimo na sebi samima sve to isprobati. Sva ta iskustva, pa i ovo Majino, mi smo i sami probali. Dakle, ja sam sam zaspao na vlastitoj predstavi, dok su mi moji saradnici pokušavali pokazati što sam ja to htio da oni daju publici. Mi smo se, u ovoj predstavi, svjesno igrali istraživanjem trenutka između jave i sna. Zanimali su nas okidači i taj momenat u kom su ljudi najotvoreniji za takvu igru. S druge strane, imamo puno prijatelja koji su vrlo nervozni i agresivni, prije svega prema sebi. Oni su došli na ovu predstavu.Mi smo im rekli da mogu da je prespavaju, ukoliko im se javi potreba za tim. Naglasili smo da od njih ne očekujemo da sve prate niti da sve vide ili čuju. Dobijali smo odgovore tipa… (imitacija) „Ne, ne, ne. Pazi- ne! Ja… meni se to nikad ne događa, ja… mis’im u javnom prostoru, pogotovo, ja, mis’im… kako bih ja sad mogao spavat?! “… E, baš ti ljudi su tako fino odspavali… Za samo petnaest-dvadeset minuta utonuli su u tako dubok san, da su nas posle predstave zvali da nam kažu kako će se uvjek sjećati naše predstave. (imitacija, iz istog lika) „Ljudi, ja se još uvjek sjećam tog spavanja, kod vas… To spavanje mi je ostalo u takvom sjećanju!…“  Ustvari, radi se o tome što su oni uspjeli dobiti neke druge nijanse, između polusna i buđenja, u fragmentima naše predstave. Oni su očigledno okidači za neke slike koje svako od nas nosi sa sobom, a ponekad ih i zaboravi.

OLIVER FRLJIĆ: Meni je u kazališnom činu jako zanimljiva razina svijesti na kojoj gledatelj gleda određenu predstavu. Ovde se događa situacija da ne postoji uvid koji ćete dobiti u tradicionalnom i ne samo tradicionalnom kazalištu, gde odgledaš jednu predstavu od početka do kraja. U  „Odmoru od povjesti“ takvog uvida nema, ali ja mislim da neko drugo stanje svesti kod gledaoca to i dalje čini. Kazalište uvjek pokušava vršiti neku vrstu discipliniranja gledatelja. Sama ta situacija u kojoj mi sjedimo, imamo oko sebe dvoje i još dvoje ispred sebe, određuje gledanje. Tu nema puno prostora. Šta god da se radi na pozornici, prostor je dosta sužen. Ovde se čini da je ta vrsta produžetka društvene kontrole mekša. Postoji više prostora. Naravno, onda se događa jedna suptilnija kontrola na nekoj drugoj razini. O tome sam dosta mislio dok sam gledao ovu predstavu. Zapravo, pitao sam se koja je vrsta moje gledateljske participacije potrebna da bi ovo bila predstava. Ja sam zaspao u prvih pet minuta, dok su glumci još uvodili ljude, pa me zanima da li uopšte imam objektivno pravo da govorim o tome što sam uopće video kao predstavu. Klasična je predpostavka da nešto moraš odgledati od početka do kraja da bi o tome mogao donositi vrijednosnu ocjenu, ali i da mora postojati određena svijest, koju ja sigurno nisam imao kad sam u tih prvih pet minuta uspio zaspat. Eto, to sam htjeo podjelit sa vama.

KATARINA PEJOVIĆ: Olivere, meni je jako inspirativno to o čemu si sada govorio, jer mi je palo na pamet da naše predstave, a pogotovo „Ex-pozicija“ i „Odmor od povjesti“ jesu vrsta omaža subjektivizmu. Pomenuo si reč „objektivno“ a danas se čak ni nova fizika ne usuđuje da govori o objektivnom. Oni tvrde da stvarnost ne postoji per se, već postoji isključivo kada postoji percepcija.

OLIVER FRLJIĆ: Filozofija to kaže odavno.

KATARINA PEJOVIĆ: Filozofija to kaže odavno, a religija još pre toga, samo se preterano institucionalizirala pa je dobila iskrivljene moduse percepcije, u raznim društvima. Ja mislim da je u ovoj predstavi još uvjek prisutno kodificiranje položaja u kom se gledatelj nalazi. (kroz smeh) Ja sam izgleda prešla na polu-hrvatski… (smeh) S jedne strane, ova predstava omogućava određeni set asocijacija koje gledalac može da ima. S druge strane, otvara polje sopstvenog, intimnog, potpuno subjektivnog doživljaja, koji ima legitimnost jednaku doživljaju onog pored tebe ili onog tamo, iza zavese. Čini mi se da je to nešto što se danas može smatrati nekim oblikom slobode. To sada možda zvuči suviše dramatično, budući da sloboda uvek ima određene okvire i discipline, ali čini mi se da je to neki mogući oblik postojanja slobode. Upravo u nekim takvim kodificiranim a ipak otvorenim uslovima. S druge strane, san. Spavanje. Ono je u zapadnom društvu tretirano kao duboko intimni čin i duboko individualni čin. Na neki način, snovi su proterani u domen psihologije, psihijatrije i umetnosti, ili to bar ja tako doživljavam. Čak i u tim poljima, mi ih posmatramo kao individualne i intimne činove: ispovesti psihijatru ili umetničke transpozicije sopstvenog sveta snova. To je civilizacijsko pitanje, jer u nekim drugim civilizacijama koje mi smatramo primitivnim, snovi se tretiraju potpuno ravnopravno sa takozvanom stvarnošću. Oni pokušavaju da prevode između te dve dimenzije, da uče i unapređuju, kako duhovnu tako i stvarnosnu, praktičnu dimenziju, čitajući iz snova i natrag.

Ako ste na ovoj predstavi spavali i sanjali- šta može biti bolje? … Mi još uvek ne operišemo s tim kodovima kojima ovde baratamo, ali nije isključeno da ćemo ih uspostaviti u nekoj sledećoj fazi.

ANJA SUŠA: Oliver je govorio o disciplinovanju publike u tradicionalnom, zapadno-evropskom pozorištu. Ali, meni se čini da je i ovde publika disciplinovana.

OLIVER FRLJIĆ: Ovde se radi puno sofisticiranije discipliniranje. Kao što danas, u neoliberalnom društvu postoji personalizacija usluga kroz koju se vrši krajnje sofisticirana kontrola. Recimo, to što svuda i u svakom trenutku možeš karticom kupiti sve što poželiš, to briše potrebu da te neko fizički prati. Kontrola i disciplina se odvijaju u drugoj formi. Sa ovom predstavom je nešto slično. Naizgled, daje nam se više prostora, ali mi i dalje participiramo u jednom prostoru koji ste vi kreirali. Mislim da je to jako dobro i imao sam puno asocijacija vezanih za Veberovu analizu Kafke u knjizi „Theatricality as medium“ gde on govori o „Nature theatre of Oklahoma“ kod Kafke, o tome šta to kazalište sve radi i kako ono uspostavlja određene momente discipliniranja. Ali, to je možda za razgovor u nekoj drugoj prilici…

ANJA SUŠA:  Da li bi još neko želeo nešto da pita ili kaže? … Izvolite, Alja.

GOŠĆA IZ PUBLIKE: Ovaj događaj, onako kako ga vidiš, izgleda dosta jednostavno. Svakome se čini: eh, pa to bi bilo lako moguće izmisliti svakome. Ali, vrlo se jasno osjeća da je to precizno struktuiran događaj iza kog stoji jako veliki rad cele vaše grupe. Razumem da to nije stvar dva ili tri demijurga koji kažu: mi ćemo ovo ili ono, to jest da ste vi to radili kolektivno i da ste u zajedničkom procesu došli do rezultata, mene zanima taj vaš proces. Boris je malopre pomenuo da ste na sebi samima sve ovo isprobali. To je prva stvar koju bih volela da nam približite. Druga se tiče spavanja. U ovoj predstavi spavanje i poželjno i deo je recepcije. Međutim, puno se spava i u tradicionalnom kazalištu, samo što je to tamo zabranjeno. (smeh iz publike)

STANKO JUZBAŠIĆ: U tradicionalnom pozorištu važno je glumiti da si budan!

ANJA SUŠA: Tamo se spava otvorenih očiju.

BORIS BAKAL: Mi smo svi zajedno, sebi postavljali određenu vrstu discipline. Svaka proba je podrazumevala pravljenje novih pravila. Stvarali smo sebi izvjesne vježbe koje smo ponavljali, a zatim bi ih svako malo potpuno promijenili. Mijenjali smo čitavu strukturu toga. Ono što je meni interesantno, budući da smo Katarina, Stanko i ja izvan prostora pa samo osluškujemo ono što se u njemu događa, mi smo dosta razmišljali o tome kako da u čitavu tu orkestraciju uvučemo publiku. … Ona se zapravo dogodi spontano. Čak i to spavanje, kada ga pratite… Evo, naprimer. Juče je tu bio Franko Kvadri. On je igrao u predstavi! Pored njega je jedna žena spavala, njega je to smetalo, on je pokušavao da prekine njeno hrkanje pa je coktao, a to su svi doživeli kao dio predstave. Posle toga, on se digao i sjeo pored Damira, a pošto je markantan i star, izgledao je kao jedan od anđela koji se, među tim bolesnim i umirućim ljudima, kreće i cokće. Ne znam da li znate, ali u Indijskoj kulturi, coktanjem se potvrđuje da je nešto dobro. … Mene je to juče užasno mnogo zabavljalo.

ANJA SUŠA: Pošto sam na predstavi bila između spavajuće osobe i Franka Kvadrija, vrlo dobro sam upoznata sa tom situacijom. Franko Kvadri je u jednom momentu ustao i krenuo ka stolu, neko od glumaca ga je pitao kuda ide, a on je rekao: „Ne znam“. (Boris Bakal se glasno smeje) Onda je samo stao na sredinu prostorije, i to je stvarno bilo zanimljivo.

BORIS BAKAL: Nama su se na ovoj predstavi događale gotvo neverovatne orkestracije koje pokazuju da ljudi na jednom subliminalnom novou osjete slobidu koju mogu napraviti. Najteže je glumcima koji sve te kreacije, mehanizme, principe i mogućnosti moraju da pomire. Ono što smo mi šest meseci radili, bilo je istraživanje takvih orkestracija. Žao mi je što sada nemamo vremena da vam jednu od roh stvari prikažemo. Možda nekom drugom prilikom… To je vrlo jednostavno i vi biste videli kako se dolazi do te orkestracije. Juče smo se možda upoznali, možda se nismo nikada upoznali a nama je najzanimljivija upravo ta vrsta upoznavanja koje ide van socijalnog kodeksa. U pitanju je prepuštanje i povjerenje.

JELENA KOVAČEVIĆ: (iz publike) Dosta smo govorili o tome da je ovo povratak događaju, a ovo je prvenstveno doživljaj. Mislim da nje za svakog od nas, upravo taj jedan intimni, lični pristup bio veoma važan. Sve je bilo podređeno čulnom vraćanju, čulnim podsticajima i doživljajima, bilo da su to mirisi ili zvuci koji prenose jednu priču koja fragmentirano, razlomljeno dopire do nas, bilo asocijativnim nizovima koje svako od nas vodi u sebi. Ne znam da li je to više potreba da zaboravimo ili potreba da se sećamo nekih priča, drugačijih od onih koje smo vodili pre ulaska u ovaj prostor. To je jedan aspekt. Drugi je da sam imala doživljaj kako je ovde u pitanju neka pozorišna radionica, u kojoj sam jedan od učesnika. Ali, ona me nije dovela do nečeg što se obično desi u takvim radionicama, a to je neko razvijanje ličnih sposobnosti. Ne. Ona je i dalje zadržala formu događaja, pa mi se proto to čini interesantnim za razmatranje. S vama zajedno, ili sama za sebe, svakako ću razmisliti o tome.

BORIS BAKAL: Hm… Ovo mi je zanimljivo budući da u novom projektu idemo još dalje u tome. Upravo u tom osjećanju stvaranja stvarnosti koji je doslovan. Svaki član publike, a biće ih puno za razliku od ove predstave u kojoj je svaki doživljaj intiman, stvaraće zajedno sa svim ostalim gledateljima,  tu jednu stvarnost.

Predstava zapravo uopće ne postoji. Ona će se svake večeri ponovo stvarati.

Neće nikad nastati bez publike.

MILENA BOGAVAC: (iz publike) Na ovaj okrugli sto sam došla sa zakašnjenjem, pa se deo razgovora koji sam čula uglavnom odnosio na to da li publika na ovoj predstavi spava ili ne spava. Ja vrlo lako zaspim u tradicionalnom pozorištu, čak i onda kada mi se predstava dopada, uhvatim se u tome kako na pet – deset minuta kao da nisam bila tu. Čini mi se da sam juče na vašoj predstavi bila gotovo najbudnija u životu, jer je pozicija mene kao gledateljke bila potpuno pomerena, nisam se osećala sigurno i nisam znala šta sledi. U nekoliko trenutaka bila sam čak i uplašena. Osnovna emocija koju sam imala, bila je strepnja zbog toga što ne znam šta će se naredno dogoditi, jer je sve što se prethodno događalo bilo veoma neobično. Taj osećaj straha, kod mene je prerastao u jednu vrlo pozitivnu paranoju. Više nisam verovala ni u šta, sve sam shvatala kao režirani, unapred pripremljen deo predstave. Ljudi pored mene su hrkali. Oni su, kako sad shvatam, zaista spavali, ali ja sam bila sigurna da je i to deo koncepta, da su i oni izvođači koji svojim hrkanjem pokušavaju da me bace u trans. (smeh iz publike) Dopalo mi se kada je Jelena, malo pre rekla kako je imala utisak da učestvuje u radionici koja je nije dovela do utiska da je razvila određene veštine. Meni se, u početku, činilo kako je ovo samo događaj, u kom sam pokušavala da pohvatam koordinate ili ideju o tome kakvu bih akciju ja trebalo da preduzmem u tom događaju. Sada, kada je od toga prošlo skoro dvadeset sati, čini mi se kako je u mojoj glavi, za sve to vreme, nakon predstave,  nastavila da se odvija nekakva dramaturška radionica. Počinjala sam da povezujem elemente scene koju sam gledala ispred sebe, elemente priče koju mi je Katarina pričala nalazeći se na milimetar od mene, a ipak iza zavese i potpuno daleko, sa elementima one priče koju sam čula sa slušalica. U svemu tome, uspela sam da dođem do neke vrste potpuno linearnog narativa koji postoji, sakriven, u dramaturgiji ovog događaja. Čini mi se da je to kroz šta gledaoci, tačnije: učesnici u ovom događaju prolaze, samo inicijacija u radionicu, koju po gledanju predstave, treba da izvedu sami sa sobom. … Ne bih imala pitanja, samo bih htela da vam čestitam i da se zahvalim na događaju koji ste mi priredili.

ANJA SUŠA: Hvala vam svima. Završavamo ovaj razgovor zahvaljivanjem Bacačima sjenki na još jednoj uzbudljivoj predstavi.

KATARINA PEJOVIĆ: Hvala.

BORIS BAKAL: Hvala Bitefu na ovom predivnom susretu!

(aplauz)