Razmišljanja o 43. Bitefu – Treći deo
piše: Artur Skelton, predavač i kritičar. Gost 43. Bitefa.
Poslednja predstava koju sam ove godine bio u prilici da pogledam, „Brod za lutke“ Milene Markovic, izvedena je u produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Ane Tomović.
Doduše, moram napomenuti da se konkretnom izvođenju kojem sam ja prisustvovao mora malo „progledati kroz prste“. Razlog tome leži u činjenici da je ta predstava bila stisnuta između druge dve koje su se, na ovom Bitefu, izvodile na glavnoj sceni Centra „Sava“, na kojoj su se, ovom prilikom, nalazili i publika i izvođači. Gledalište je bilo postavljeno na proscenijumu, a publika je sedela leđima okrenuta velikom gledalištu velike sale. Ispred te kose konstrukcije bila su postavljena još četiri reda, jedan ispred drugog, u ravni, što je, s obzirom na to da se početak predstave odvija bukvalno na podu, odmah prouzrokovalo probleme, jer su gledoci jedni drugima blokirali vidik. Osim toga, titlovi su bili izuzetno visoko i to odmah ispod osvetljenja, što je čitanje teksta činilo mogućim samo u onim trenucima kada je pozornica bila u mraku. Read more
Scena Studio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, nedugo posle završetka poslednje predstave u glavnom, takmičarskom programu 43. Bitefa.
To je Helgard Haug , koja je prvi put na našem festivalu, i na moje veliko zadovoljstvo, večeras za ovim stolom. Moram da kažem da mi je žao što nema više publike, s obzirom na dobar feedback na večerašnjem izvođenju i pozitivne odjeke koje sam mogla da čujem. Pretpostavljam da je to zato što je ovo poslednje veče festivala i što su sada svi već u slavljeničkom raspoloženju. Čekaju se odluke žirija, pa ćemo se potruditi da ovaj razgovor bude što kraći i efikasniji, kako bismo vam svima omogućili da se što pre pridružite svojim kolegama, kao što je to i običaj. Ja ću sada pokušati da predstavim sve svoje sagovornike, a da tom prilikom ne napravim ni jednu grešku. Dakle: tu je gospodin Thomas Kuczynski, zatim gospodin Talivaldis Margevics; gospođa Franziska Zwerg; gospodin Christian Spremberg; gospodin Ulf Mailänder, zatim Helgard Haug koju sam već predstavila; potom gospodin Jochen Noth i na kraju, najmlađi učesnik u predstavi Archibalde Peeters.
Da krenemo od samog naslova. “Kapital” je jedna od najprodavanijih knjiga u poslednjih nekoliko godina. Kada na googlu pokušate da se informipete o Karlu Marksu i „Kapitalu“ izbrojano je da postoji trideset devet miliona unosa i da je jednini o kome se može pronaći više podataka Čarls Darvin. „Kapital“ se, verovatno zbog toga što je u današnjem svetu iz raznih razloga aktuelan, preselio i u neke totalno neočekivane medije kao što su manga stripovi u Japanu. Koliko sam se mogla informisati, 2010. se očekuje premijera mjuzikla po „Kapitalu“ u Šangaju, u Kini. Dakle, u pitanju je štivo koje je ponovo zaživelo u današnjoj civilizaciji. Mene zanima šta su bili vaši razlozi da još krajem 2006. godine, kada je bila premijera ove predstave, odlučite da se bavite „Kapitalom“ ? 
KOKAN MLADENOVIĆ: U ime Ateljea 212, veliko mi je zadovoljstvo što je predstava „Pisac“ okupila ovoliko prisutnih na okruglom stolu. Nama je dala priliku da u atmosferi Bitefa za koji je Atelje sudbinski vezan, počnemo seriju tribina koje će biti zaštitni znak Ateljea 212 tokom čitave sezone. Želja nam je da iznova pokrenemo taj društveni angažman ovog pozorišta i da ovo mesto postane mesto dobrih polemika i bunih diskusija na teme koje nas jako tište. Norveška predstava „Pisac“ dala nam je povoda da razgovaramo o kvislinzima u umetnosti, o izdajstvu intelektualaca i svemu onome što je na ružan način obeležilo napu noviju istoriju. Petog oktobra imaćemo diskusiju pod naslovom „Šesti oktobar, dan koji se nije desio“ a očekuju nas i mnoge druge interesantne tribine. … Pošto mi je pripao zadatak da ovaj razgovor otvorim, odmah ću reći sve što imam i ulogu moderatora prepustiti gospodinu Vlajčiću. 
Farmaceutski preparati čiji kvantum narasta više iz zahteva industrije i zakona kapitala, nego iz medikamentnih razloga, učinili su svet mrtvim i umetnički neproduktivnim. Sve je zastalo onog trenutka kad se u umetnosti pojavio novac kao božanstvo. Naravno da novac nikada ne može zameniti Boga Stvaraoca, ali nas može obmanuti da težimo ka njemu i za njega. No, bilo kako da lamentiramo, emocionalni atribut kreacije je zakržljao, a zavladao je pragmatizam i mejnstrim zabava, pa pozorište (kao i sva stvaralačka dela) zatičemo u tvrdom jezgru kapitalstaljinističke tipologije samo spoljašnje izvedbenosti. Vidljiv je šljašteće materijalistički razvoj, dugovna zakržljalost. Razvijaju se psihoterapija, informatika, komunikacioni aparati… čovek sve više biva ubijen i osiromašen (asocijacija na osiromašeni uranijum nije slučajna). Čovek prosvetiteljskog i racionalnog šizofreno-paranoičnog sveta, vodi svet u propast. Čoveku rascepljenog dualizma jedino nije jasno zašto Sunce ne izlazi na Zapadu. Umetnici su, pak, zaboravili da zadah krize smrad može da pretvori u miomirisni miris. 
Klajd nam je ispričao da ste ga podstakli da učestvuje u projektu. Koji su bili Vaši razlozi za to? Čuli smo da želi da bude glumac. Da li biste ga podstakli i da nema tu ambiciju?
Sudeći po prebrojanim glasovima publike, 43. Bitef se može pohvaliti odličnom selekcijom. Ni jedna predstava nije dobila prosečnu ocenu manju od četiri!
Znajući istorijsku poziciju Knuta Hamsena, naročito u norveškom društvu i kulturi, mislim da publiku zanima šta je tačno bilo polazište za ovu predstavu, pored podatka o tome da se ove godine obeležava pedesetogodišnjica njegove smrti? U katalogu festivala smo takođe mogli da pročitamo kako je tim povodom osnovan institut sa njegovim imenom, pre svega namenjen stilumisanju literarne tradicije koja proističe iz njegovog rada. Dakle, zanima me šta su za vas bila najznačanija pitanja u vezi sa kompleksnom umetničkom i istorijskom figurom Knuta Hamsena?
Loading ...